Bolna ispovest majke: Želim da znam istinu, ma kakva ona bila

Sedam godina od nestanka Biljane Đorić iz Kraljeva

Pre tačno sedam godina, 2. decembra 2015. godine, 19-ogodišnja Biljana Đorić iz Kraljeva, studentkinja Ekonomskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, nestala je bez traga. Prema informacijama koje su kasnije potvrđene i od strane MUP-a, Biljana je ostavila mobilni telefon i pasoš na trafici kod Zadužbine, sela u taksi i iz njega izašla kod Višeg suda, odakle joj se gubi svaki trag.

Porodica Đorić od tog 2. decembra, već sedam godina preživljava noćnu moru, iz koje, kako nam je rekla Biljanina majka Vesna, nikako ne mogu da se probude. A nema gde je nisu tražili i na koja vrata nisu zakucali.

Razgovarali smo o sedam, za porodicu Đorić, dugih godina od nestanka njihove najstarije ćerke.

Kako je izgledao taj 2. decembar 2015. godine?

– Apsolutno kao i svaki drugi dan. Čak i srećan. Bilja je tog dana položila ispit, za koji je učila prethodnih dana. Veče pre njenog nestanka, čule smo se i ona mi je rekla da je u čitaonici. Ostavila sam je da uči i ona me je sutradan pozvala i rekla da je položila kao i da odmah narednog dana ima kolokvijum. Međutim, ne znam zašto, ona je tog popodneva sela na voz iz Kosovske Mitrovice za Kraljevo, iako je  tamo trebalo da ostane do petka. Mi ništa o njenom dolasku u sredu nismo znali. Kasnije sam je pozvala, nije se javljala, a kako je to nejavljanje potrajalo, napisala sam joj poruku ukoliko mi se ne javiš za pet minuta pozvaću policiju. Na moj naredni poziv, odgovorila je ženska osoba, koja mi je rekla da je jedna devojka ostavila na pomenutoj trafici pasoš i mobilni uz reči „Doći će neko po ovo“. Naravno, odmah smo otišli da proverimo da li se o njoj radi, obavestili policiju i praktično u tom trenutku kreće naša agonija koja traje do danas.

Šta ste uspeli da saznate u tim prvim trenucima?

– Prvo, da je nakon dolaska u Kraljevo otišla na kafu sa dve drugarice koje je pitala da li može tu noć da prespava kod njih. Kako su obe drugarice bile u obavezama, ona je rekla da će otići kod kumova u Ribnicu i ispred drugarica naručila taksi do tamo. Međutim, po ulasku u taksi promenila je odluku, otišla do Zadužbine, a nakon toga do Višeg suda. Kamere su zabeležile siluetu koja izlazi iz taksija, ali nije postojala mogućnost da se utvrdi u kom pravcu je otišla.

Policija se odmah angažovala, a kako je izgledala potraga u prvim danima?

– Zaista moram da istaknem da sa policijom imamo odličnu saradnju. I tada i danas. Ono što lično mislim, jeste da je prvog dana napravljen propust, jer policija je znala, prema rečima svedoka, za kafu sa drugaricama, za vožnju taksijem, ali nisu potražili snimke sa drugih objekata, kako bi njeno kretanje bilo propraćeno. Ali sve drugo što je policija uradila u slučaju moje ćerke je bilo kako treba. Odmah je napravljena opsežna potraga na Ibru, jer se nalazi u neposrednoj blizini mesta gde je poslednji put viđena. Ronioci Žandarmerije danima su pretraživali Ibar. Vodostaj reke u tom trenutku je bio nizak i naravno ništa nisu našli. Vatrogasci su mesecima išli uzvodno i nizvodno, ali bez uspeha.

Da li, ponekad, pomislite da Biljana više nije živa?

– Kao majka, pomislim da možda nije živa iako gajim ogromnu nadu da jeste. Ko zna koliko sam puta pomislila da je u reci, međutim, svi iz policije uveravaju me da bi do sada telo negde isplivalo i da ne treba da razmišljam o tome. Želim da je živa više od svega na svetu, ali me savlada očaj i tada pomišljam na najgore. Kad se setim da smo pretražili svaku okolnu šumu, napuštene kuće, ni sama ne znam gde smo sve bili. U jednom trenutku, jedan od inspektora koji radi na ovom slučaju, pitao me je da li je ona možda u nekom manastiru. Do tog trenutka nikada nisam pomislila na to. A onda su počeli da mi se vraćaju neki momenti, koji su se desili malo pre njenog nestanka.

Da li je postojala šansa da Biljana ode u manastir? Da li je ikada pokazivala interesovanje za crkvu, za monaški život?

– Slavimo slavu, ali nismo verski fanatici. Tada smo naravno, suprug i ja u potpunom očaju počeli i manastire da obilazimo, ali smo u svakom dobijali drugačije odgovore. Neko nije želeo da priča o tome, neko nam je rekao da ako ona ne želi da se javi, to je njeno pravo. Otišla sam pravo u Patrijaršiju u Beograd, primili su me. Generalni sekretar Patrijaršije je uzeo od mene sva dokumenta moguća koja sam ponela, o njenom nestanku, sa njenim podacima i otišao u drugi kabinet sa njima. Kada je izašao rekao je: Želje iskušenica se poštuju. Moram da kažem da nas je uputio da proverimo neke manastire, za koje sam ja i ranije imala dojave da je možda viđena u njima. U tom trenutku klekla sam na kolena i molila ga plačući da mi kaže da li je u nekom manastiru, samo da znam da je živa. Njegov odgovor je bio opet: Želja iskušenica se poštuje. To je bilo sve. Konkretan odgovor nisam dobila.

Redakcija portala Filter media, pokušala je da dobije odgovor o tome da se Biljana Đorić, potencijalno nalazi u nekom manastiru u Srbji, od verskih institucija, manastira, odnosno, Patrijaršije Srpske Pravoslavne crkve, ali do izlaska ovog teksta, nismo dobili nijedan odgovor

Šta Vi mislite, da li bi Vaša ćerka otišla u manastir bez da vam se ikada javi?

– Nikako. Međutim, u zadnjih tri meseca, pre njenog nestanka stalno je potencirala priču o crkvama. Jednom, tačnije dva dana pre nestanka, kada smo suprug i ja poslovno otišli u Kosovsku Mitrovicu, svartili smo do njenog doma, a u tamo nam je portir rekao da je izašla sa drugaricom. Kada se vartila, rekla je da je bila u crkvi. Par nedelja pre nestanka, možda je i to bitno napomenuti, proslavljali smo krsnu slavu, sa puno gostiju, muzikom i kako to već ide. U jednom momentu ona je rekla da ugasimo televizor, jer gori slavska sveća. U poslednje vreme često, možda čak i češće nego što bi bilo uobičajeno, za sve bi govorila da je greh. Tako da je sve to, kasnije nakon nestanka, izazvalo neku sumnju.

Ako izuzmemo crkvu i njen potencijalni odlazak u manastir, da li je Biljana imala još neki problem za koji ste znali, u porodici, sa momkom, bilo šta zbog čega bi se odlučila da ode?

– Imala je momka, sa kojim je prekinula par meseci pre nestanka. Ali da je sad ostavilo to neke posledice, nisam primetila, to joj je ipak bio prvi momak. Naša porodica je jako vezana, to mogu svi da posvedoče, a Bilja je posebno, kao najstarije od četvoro dece, bila vezana za oca. Nikada nismo imali nijedan problem sa njom, iako je bila u osetljivim godinama, iako smo svesni vremena u kom živimo, da deca doživljavaju i nasilje u porodicama i da se odlučuju za beg od kuće i svašta drugo, mi to ne možemo da kažemo, jer sa nama to nije slučaj. Bilja je imala svu slobodu i da izlazi sa svojim vršnjacima jer nismo nikada, kao roditelji, imali potrebu da joj bilo šta zabranimo, jedno poslušno, normalno dete.

U ovom trenutku Biljana Đorić nalazi se na žutoj Interpolovoj poternici. Važno je da ta poternica postane vidljiva.

– Poternica je vidljiva samo za MUP. Jako bi bilo važno da ona postane generalno vidljiva. Čak smo kao porodica dobili i instrukcije da raspišemo i novčanu nagradu, za onog ko ima bilo kakvu informaciju o nestanku naše Biljane. Još uvek se to nije sprovelo, iz kog razloga, ne znam.

U jednom trenutku, kako nije bilo pomaka u slučaju, obratili ste se Ministarstvu unutrašnjih poslova?

– Primila me je na razgovor tadašnja sekretarka Ministarstva, Biljana Popović Ivković. Odmah je reagovala i istraga je pokrenuta bukvalno ispočetka. Ali do sada nikakav novi trag nije pronađen. Ubeđena sam da neko mora da zna nešto.

Za sve ove godine dobijali ste i mnogo lažnih informacija, o tome da je negde viđena, da neko zna gde se tačno nalazi.

– Na stotine informacija smo dobili. Bilo je i onih dobronamernih, gde ljudi stvarno misle da su videli Bilju, ali najteže nam padaju one gde ljudi na najgori mogći način koriste našu bol. Pišu svašta, šalju stotine poruka, nije mi jasno zbog čega, osim da zadovolje svoj bolesni um. Ljudi ne shvataju da je ovo naš život, naša surova realnost sa kojom ležemo i budimo se. Ali ima ko će o tome da sudi.

Ipak, ne gubite nadu da će se jednog dana pojaviti.

– Vrlo često uhvatim sebe kako gledam kroz prozor i pomislim: sad će da se pojavi. To čekanje predugo traje.

Ovaj tekst posvećen je u znak sećanja na drugi decembar 2015. godine kada je u našem gradu nestala Biljana Đorić.  Redakcija Filter media na ovaj način želi da doprinese pojavom svake moguće informacije, koja bi mogla jednu mladu Kraljevčanku da varti kući, svojoj porodici, koja je još uvek čeka.

Razgovarala: Danka Gašić