Rekao joj na kapiji…

Slušaj Radovane… Ovo da znaš… Ovi Radojevi, poviše potoka, su naši… Ista nam je krv… Pokojnog Radoja Petrovića je napravio moj pradeda Vukašin. Znalo se to i ranije, jer ništa skriveno ostalo nije… Ljubavisao Vukašin sa pokojnom Stevanom i tako….Rodio se Radoje, a od njega su posle, svi ostali Petrovići. Ja pradedu, znam samo sa slike… jedne, jedine koju imam.. Ej bre, Radoje je bio kao preslikan… pljunuti Vukašin…

Kažu da je Vukašin priznao taj belaj mojoj prababi. Rekao joj na kapiji, kad ga ispraćala na front, devestočetrnaeste…Kratko i jasno, kazao : „Ja odlazim Mileva, a ti čuvaj decu… tamo, na Drini, se gine… ne znam dal ću se vratiti…. A, ti da znaš: I onaj mali Radoje je moj… Podaj mu koje parče hleba, moja je to krv.“. Nije mogao više da izdrži, povratio se sa sokaka i kazao joj sve… Da ne bude posle da nam se ista krv pomeša. Ko da je znao da će kosti ostaviti, negde tamo, kroz Albaniju.

Podigli su mu spomenik, od peščanika, u porti, kod Crkve. Tu mu je spomen, a kosti su mu , Bog zna gde…. Lepo tamo piše sve: „Rabu Božijem Vukašinu, kaplaru druge čete, četvrtog bataljova, drinske divizije, drugog poziva, spomen podižu braća i sinovi…“. I nacrtan je moj Vukašin, onako u reljefu sa šajkačom na glavi i puškom u ruci… Stoji….

Mi i Petrovići smo iste krvi. Od Vukašina smo i jedni i drugi. Samo što ne slavimo istu slavu. Decu čuvamo, da se , kojim slučajem, ne zagledaju jedni u druge. Ne bi to valjalo, moj Radovane, jer ista smo krv…

I nije ti to jedini slučaj u selu… samo što drugi kriju. Ono što piše u knjigama rođenih, dole u Mesnoj kancelariji, nema, moj Radovane, veze sa životom. Papir trpi sve, a u selu se zna ko je koga napravio.

I da znaš, deca su ti, i ovakva i onakva… Jedino kopiljaci, obavezno liče na oca.

Ne da Bog da se to sakrije.

Jer, krv je krv.

Nije, bre, to voda.

Rade Velizarov Erac

Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.