PISMO

NAPOMENA: Pismo je izmišljeno, ali su događaji istiniti… I jedna, što bi rekao pokojni profesor Simo Davidović, “značajka”: Adam , koji se pominje u pismu je otac legendarnog bicikliste, pokojnog Radoša Čubrića iz Kraljeva.

Varoš Kraljevska
Leta Gospiodnjeg 1943.
Mart 23.

Dragi brate Nikola,

Da ti se javim da sam živ. Zdrav nisam, znaš već da me astma steže, ali Bogu hvala, živ jesam. Ovde u brdima je vlažno, magla se teško diže, muči me kostobolja, a i pluća mi se stežu. Doktor Jović mi je poslao neke lekove, al’ slaba je vajda od njih. Vidim na onim kutijama, da su proizvedeni još pre rata, pa Boga pitaj dal’ još uvek i čemu vrede. Popijem po koju rakiju i onda mi se pluća rašire, te tako lakše dišem. Ovde, bar rakije, ima.

Ako ovo pismo stigne do tebe, tamo u Nemačku, da znaš da je ovde sve relativno mirno. Od kako su crveni, otišli put Bosne, nema ni nekih većih čarki sa Nemcima. Platismo njihovu pohlepu, te nam pobiše pola Čaršije. Takva im kažu bila „direktiva“. Ta gologuzija rešila da za sebe veže nemačke divizije, kako bi spasili „majku im Rusiju“. Nit je bilo, niti može biti, dve vojske, a jedan nam neprijatelj. Tesno nam ga skrojiše, moj brate Nikola…

Kad ono u jesen četrdeset i prve, krenusmo da oslobodimo taoce, ta dečurlija se razbeža, čim im kuršumi zazvizdaše oko ušiju. Ove naše, iz Jeličkog odreda, dočekaše Švabe na brisanom prostoru, gore na brdu kod škole. Postavili mitraljeze u kupama od šaše, te ih tu sačekali …. Ni sam ne znam, koliko ih je izginulo. Ona dva tenka, što smo imali, probiše se do samog centra grada, ali dalje ni makac. I bi, šta bi…

Čuo sam da je Adama uhapsio Gestapo… Ubili su ga. On je Nemcima pravio dar-mar, tamo u Čaršiji. Ti znaš, on je i pre rata imao tu svoju ekipu iz Pic Male. Sposobni su to momci, a imaju i srce. Oni zapališe Švabama hangare sa senom, te im sve izgore tamo na poljani kod Aerodroma. Imale su rezerve sena za celu armijsku ergelu. Imali, ali sad više nemaju…

Neko ga je prokazao… Dok je Srba, biće i izdajnika. Ni jedan rat nismo dobili, a da izdaje nije bilo. Uhapsili su ga kod kuće, kad se nije ni nadao.

Istraga je valjda krenula, još od one paljevine železnikog mosta na Moravi. Kažu da je Adam, noću, polio katranom pragove na mostu, pa je onda kresnuo šibicu. Kad su Nemci pripucali, skočio je sa mosta u Moravu i isplivao, živ, kod vodenice, na kilometar nizvodno. Nije ga htelo zrno. Elem, pruga je na mostu bila prekinuta, te su Nemci mesecima postavljali nove pragove.

Adama su danima mučili u podrumu kuće Todorovića. Tu je sada Gestapo i nemačka komanda, a apsana im je u podrumu.

Posle se, po Čaršiji pričalo da je doveden na saslušanje, gore u komandu, na spratu. Tu ti se Švabe, zajebu, te mu odreše ruke. On, onakav, kakav je bio, zgrabi stolicu, te njome, odere od batina stražara i šefa Gestapoa. Onda je otvorio prozor, ripio na kaldrmu sa sprata i dao se u beg. Na žalost, straža ga je presekla rafalom. Tako je Adam završio, tu na kaldrmi…

Ne znam , brate Nikola, šta više nosi dan, a šta noć. Vesti, koje u ova brda stižu do mene su ono : rekla – kazala… Novine čitam, tek onako između redova i sa zakašnjenjem od desetak dana. Toliko treba, da kojekakvim kanalima, štampa stigne u ova brda.
Reklo bi se da su Hitleru kola krenula nizbrdo.

elika je zemlja ta Rusija, a samo veliki ovaj rat rešavaju. Mi, mali, i kad se uskurčimo, to onda skupo plaćamo. Naše je da čekamo, da i nama neki vetar dune u leđa, ne bi li nekako oporavili. Sami ne možemo…

Ti se čuvaj i ako da Bog, da se vratiš u Srbiju. Neko će valjda pregaziti Nemačku i doći do Berlina. Sad, dal Rusi sa istoka ili Englezi i Amerikanci, sa zapada, to ćemo još da vidimo. Ničija ne svetli do zore…

Piši mi, ko je od naših zemljaka, sa tobom u logoru. Neki moji vojnici se raspituju za svoje u zarobljeništvu, te da li su živi i zdravi. Pokidane su sve veze sa svetom, osim ovih pisama preko Ženeve i Crvenog krsta.

Pozdravlja te tvoj brat ,
Milorad

Rade Velizarov Erac