O BRANAMA NA IBRU ILI, ZA POČETAK, PREBROJTE SAOBRAĆAJNE ZNAKE

Lični stav
(Nemo’ posle da “bidne”, da nisam “reknuo”!?)

Opet je Ibar napadnut. Ovoga puta žešće i pod interesom onih koji bi, „male kilovate“, trebalo da prodaju za debele pare. To što će Ibar pretvoriti u žabokrečinu, prekrivenu već „tradicionalnim“ brlogom od plastičnih kesa, flaša i ostalog „plivajućeg“ otpada, verovatno ih ne uzbuđuje. Barem, ne previše.
Kada krenete uz Ibar, od Kraljeva prema Raški, prebrojte sve saobraćajne znake. Videćete da su najzastupljeniji oni koji upozoravaju na opasnost od odrona. Isti se dešavaju, gotovo redovno, posle većih kiša, naglih promena temperature ili odmrzvanja tla.
Ali, pođimo redom…
Pedesetih godina, prošloga veka, bila je aktuelna izgrdnja hidroelektrane na „Laktu“, koja bi formirala akumulaciono jezero ogromnih kapaciteta. Nekako u to vreme, izgrađena je i akumulacija na reci Vajont u severnom delu Italije. Prilikom punjenja te akumulacije, došlo je do klizanja čitave planine u već formirano jezero. Brana se prelila i ogromne količine vode i munja, u kratkom vremenskom intervalu, preplavile su nizvodna naselja. Rezultat je bio oko 2000 žrtava (ljudi koji su podavljeni u vodi i mulju) u noći, 09. septebra 1960 godine.
Upravo iz navedenih razloga, odustalo se od izgradnje hidroelektrane na Laktu, jer su stručnjaci konstatovali da je pedološki sastav zemljišta, isti kao u području reke Vajont u Italiji. Radi se o zemljištu sastavljenom od kamenih gromada, između kojih se nalaze slojevi sitnog zemljišta i peska.

U konkartu sa većim količinama vode, ovaj „sitan“ materijal, deluje kao podmaz, koji stvara pogodne uslove za eroziju, čak i prilikom većih kiša ili odmrzavanja tla. Šta bi se desilo prilikom formiranja akumulacije , kada voda „podloka“ okolna brda, može se samo predpostaviti.
Interesantno je i iskustvo sa idejom formiranja akumulacije na reci Studenici, iznad manastira „Studenica“, za potrebe snabdevanja grada Kraljeva, zdravom pijaćom vodom. Priča je bila aktuelna sedamdesetih godina prošloga veka.
Sve što je bilo od srpske pameti, u tom vremenu (Srpska akademija nauka, Sinod srpske pravoslavne crkve, Udruženje književnika Srbije, , Beogradski univerzitet, nezavisni intelektualci…), diglo se na noge da zaštiti freske u Studeničkom manastiru, jer je procena bila da će akumulacija uticati na promenu mikroklimatskih uslova, sa nekim promilom pojačane vlažnosti vazduha. To bi dalje, negativno uticalo na očuvanje fresaka, neprocenjive umetničke i istorijske vrednosti. Tako se odustalo od te ideje.
Iz tog vremena, ušli smo u vreme kada je, uz saglasnost Crkve, potopljena Valjevska gračanica, zarad stvaranja akumulacije kojom se stanovništvo snabdeva vodom !? (P.S. Iz ličnog iskustva, poznat mi slučaj otoka Visa, koji nema reku, izvore, potoke. Izbušeni su bunari na sred otoka (na sred Jadranskog mora), duboko ispod morskog dna i iz njih se vodom snabdevaju dva grada: Vis i Komiža). Koliko je takvih bunara moglo biti izbušeno u valjevskom kraju !? Ili je „struka“ ipak bila „pametnija“ , jer su Crkvu ubedili da je nephodno potopiti manastir iz trinaestog veka koji je neko, „greškom zidao“, baš na mestu pogodnom za pravljenje veštačkog jezera.
Logično je pitanje: zašto sada ćuti kompletna ( „taksativno“ navedena) intelektualna javnost, kada je jasno da bi izgradnja niza elektrana duž Ibra, sasvim sigurno, dovela do bitne promene klimatskih uslova uz, sasvim izvesnu pojačanu vlažnost vazduha i značajno uvećan broj dana sa maglom u kompletnoj Ibarskoj dolini !?
Od nekih instuticija, koje su se neobrojeno puta obrukale (svojim „činjenjem i nečinjenjem“), kao što je Srpska akademija nauka, niko previše i ne očekuje.
Postoje one institucije koje su kod većinskog naroda „na leru“, jer ne bismo da ih izlažemo kritici, čak i kada postoje veoma opravdani razlozi. U takve spada Srpska pravoslavna crkva.

Ali da napravim jednu malu digresiju… Negde 1943 godine, na Ušću Studenice u Ibar, u varošici Ušće, bugarski okupator je napravio raciju, i u salu Planojevića hotela (današnja tzv. „Velika kafana“), zatvorio je veliki broj građana, koje su se, toga dana, zatekli na ulici i po kućama. To je bio odgovor na zarobljavanje trojice bugarskih vojnika, koje je vojvoda kopaonički, Dragutin Keserović, razoružao i uhapsio jer su, po okolnim selima, pljačkali narod.
Bugari su, pred zgradu Planojevića hotela, doneli krampove i lopate, sa namerom da taoci, sami sebi, iskopaju grobnicu, preko puta Hotela, pored Ibra, pre no što ih streljaju. Talačku krizu je prekinuo Iguman manastira Studeničkog, pregovorima sa Bugarima i vojvodom Keserovićem. Keserović je oslobodio trojicu Bugara, a Bugari su oslobodili taoce iz Planojevića hotela. Tako su, sigurne smrti, spašeni ljudi, među kojima su bili deda i stric potpisnika ovog teksta.
Digresija iz prethodnog pasusa, nameće samo jedno pitanje: zbog čega ćuti Srpska pravoslavna crkva, u vremenu kada se ponovo priča o ugrožavanju reke Studenice i čitavog toga reke Ibar !? Šta bi bilo, da Igumana Mojsija, u onom vremenu, nije interesovala sudbina naroda !?
Ili je možda, već pomenuta „vlaga“, sada „lekovita“ za freske u Studeničkom manastiru, za razliku od one od pre pedestak godina!?
Ako je onovremeni Iguman manastira Studeničkog, imao snage i moći, da spašava narod u svom komšiluku, zbog čega, danas, Srpska pravoslavna crkva, nema svoje mišljenje o ekocidu koji se sprema !?
No ipak, za početak, prebrojte saobraćajne znake koji upozoravaju na „opsanost odrona“, na putu od Kraljeva, do Raške.

Rade Velizarov Erac

Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.