TRI ŠUSTERA

Nije svaki zanat za svakoga.
Mićko Šuster je našao sebe. Izučio je obućarski zanat, neko vreme radio u Zadruzi, a onda rešio da sam nastavi dalje, pa kako mu bude. Sklepao je malu radnjicu od lamperije i u nju uneo , to malo alata: šila, lepak, šusterski nakovalj, drvene eksere i nož za sečenje uštavljene kože… Krpio je sirotinji otrcane cipele, gradskim gospođama udarao „flekice“ na štiklama, pendžetirao oficirke čizme… Radnja je bila, tik pored Male pijace, pa je uvek bilo mušterija. I on je bio zadovoljan.
Ali, nije dao da ga zovu „šusterom“, jer ta švapska reč mu nikako nije odgovarala. On je znao da uglanca, pendžetira i uredi ženske cipelice, da budu kao nove. Zato je sebe smatrao „Ukrasiteljom ženskih nogu“.
Branko Šuster je imao radnju, na dobrom mestu, kod Vatrogasnog doma, između više zgrada, sa velikim brojem stanovnika. On je bio stari čaršijski mangaš i nosio je bradu, dugu kao kaluđer. Sa mušterijama je bio na „jebi si mater“, jer tu je odrastao i svakoga je znao u glavu. Kad nije bilo posla, ono cipela što bi okrpio, donosio bi lično, na vrata svojim mušterijama, tek da se oni ne krpaju…
Kažem ti, sa svima je bio na „jebi si mater“ , pa se tako pojavio i na pragu redovnog profesora univerziteta, sa kojim se znao još iz dečačkih dana. Vrata je otvorila tek okupana gospođa u badem mantilu, sa kosom podignutom u punđu iznad glave:
-„Izvolite, koga tražite !?“ – upitala je bradato čudoviše, sa najlonskom kesom u ruci.
-„Gde je onaj KONj, doneo sam mu cipele !?“ – značajno bi upitao Branko Šuster.
Ona gospođa je, gotovo histerično, počela da objašnjava, kako njen muž nije KONj, nego ugledni profesor univerziteta, koji je, zbog inflacije i loše plate, eto, prinuđen da krpi stare cipele.

-„Izvinite Gospođo“ – Branko bi , za oktavu niže, spustio glas – „ Eto ja vašeg muža znam iz vremena kad je bio ždrebe, pa ko velim, valjda je do sada postao KONj“ !?
Uslugu nije hteo da naplati u znak protesta što je država nagnala njegovog druga da krpi cipele, a dogurao je do profesora univerziteta. On je za njega bio KONj iz milošte, a za državu, isto to, ali zbog osvete ponavljača.
Njegov kolega, Zoran Šuster, nije sebe našao u tom zanatu. Kratko vreme se njime bavio, a onda je digao ruke. Nije to bilo za njega, da sedi u radnji, krpi cipele sirotinji, udiše miris lepka, i kože, natopljene nečijim znojem.
A i radnja mu je bila na nezgodnom mestu, odmah preko puta tek formirane taksi stanice. Nije tada bilo mnogo taksista, tek dvojica , trojica, ali oni su bili gospoda, uvek doterani, u novim odelima i sa uglancanim limuzinama, na koje, ni muva nije smela da sleti. Kad se obavi vožnja, auto se opet parkira iza poslednjeg vozila i tako se čeka sledeća mušterija. U međuvremenu, limuzina se prebriše lanenom krpom, kako bi se skinula prašina i dobio onaj sjaj koji privlači mušterije.
Zoran Šuster je zavideo taksistima, jer oni su za njega bili gospoda… Elita posebne vrste… Gledao je svaki dan, kroz izlog svog dućana, kako oni iskaču, uglađeni, iz vozila, da bi prihvatili mušteriju, otvorili vrata, smestili kofere u prtljažnik… Zavideo im, kada bi se, kao mušterija, pojavila neka mlada nafrakana, gospođa, sa suknjom iznad kolena. Jednostavno, on je, kroz izlog radnje, pratio akciju i ništa nije moglo da mu promakne.
A onda je rešio da promeni profesiju.
Nešto malo para je imao, a više se zadužio da kupi stari , crni „mercedes“, To je onaj auto koji je imao uspravna, velika svetla, pa su ga zato zvali „fenjeraš“. Napustio je šustersku radnju i pridružio se taksistima, na drugoj strani ulice Hajduk Veljkove. Tu mušterije nisu bile sirotinja, kao oni koji su donosili cipele, da ih okrpi i produži im vek. Ovde se radilo o boemima, kafanskim muzikantima, koje je razvozio nakon fajronta, putnicima iz dalekih krajeva, koji bi vozom došli do Kraljeva, a dalje je, samo taksista, mogao da ih odvede, do mesta gde, obično, prvi put dolaze.
Najbolji auto je nov „mercedes“. To se znalo, kao i danas. A posle novog je najbolji polovan. To je i Zoran Šuster znao. Tako je on postao taksista, a od starog zanata, ostao mu je samo nadimak „Šuster“.

Popodne bi odlazio na posao, a pre podne bi obično popravljao auto. Bila je to stara mašina i uvek je nešto falilo, da se našteluje, dotegne, zameni dotrajali kaiš, promene gurtne na kočnicama…
Garaža je bila pored puta, sa velikim dvokrilnim vratima. Vrata se širom otvore, da bi bilo više svetlosti, podigne se hauba „fenjeraša“ i onda se Zoran Šuster, nagne iznad motora, kao hirurg iznad operacionog stola.
Njegova žena Emilija je tada prekidala posao štrikanja džempera, na tek kupljenoj stonoj mašini, jer Zoran Šuster je morao da ima „asistenta“.
Ponavljam, baš kao hirurg, koji u operacionoj sali ima one koji mu dodaju instrumenta, dok operiše.
Jednostavno, nagne se iznad motora, ispruži ruku, i bez da pogleda u Emiliju, kaže:
-„Okasti ključ, sedamnaest…“
Ako bi ona, kojim slučajem, pogrešila i stavila mu u ruku, neki drugi ključ, on bi ga samo pogledao i pustio da padne u kanal ispod vozila. To je značilo da Emilija mora, stepenicama, da siđe u kanal ispod vozila i da vrati „pogrešan ključ“ na svoje mesto. A onda bi Zoran, ponovo pružio ruku, čekajući, baš onaj ključ koji je tražio.
Jer, stavr je jasna… Žena šustera možeš da budeš i ako nemaš pojma o toj majstoriji.
Ali žena taksiste, ne možeš da budeš, ako ne znaš šta je „okasti knjuč, sedamnaest…“
Tu je ta razlika.
Rade Velizarov Erac