DžABE STE GLANCALI

U javnim preduzećima i ustanovama, opštinama, gradovima, uvek je frka, pred dolazak nekog visokog funkcionera. Glancaju se podovi, peru se prozori, namešta se enterijer, briše se paučina… Tako je to od pamtiveka… Što bi prost narod rekao, kad god neko ”m**o” pristigne, mobilizacija je opšta..

Čelni ljudi tih ustanova i institucija se za tu priliku posebno pripreme. Naravno tu je kravata, novo odelo, primetna nervoza… Sprema se prikladan govor, onako po meri, ni mnogo dug ni previše kratak, tek da onaj koji dolazi, primi k znanju, da tu, na terenu, ima sebi ”do j**a verne” podanike.

I ništa se tu ne menja godinama. Isto je u svim režimima: u onom nedemokratskom – jednopartijskom, gde su samo direktori morali da budu članovi partije i u ovom demokratskom – višepartijskom, gde i poslednja čistačica mora biti politički podobna, ukoliko želi da avanzuje.

Prisustvo medija je obavezno. Ma koliki ekran bio, uvek je premalen da uokviri sve one glavonje koji imaju potrebu da se slikaju iz leđa važnog gosta, kome su novinari, pod nos, ”tutnuli” , one kruškolike sprave, čija je uloga da tonski beleže, svaku pametnu misao. Osmeh na licu onih ”uokvirenih” je obavezan. Ako se uvaženi gost nasmeje, ovi ostali urade isto, grohotom, – kao po komandi. Ako je, kojim slučajem, ozbiljan, onda i ovi ostali, naprave ”ledene face”.

Kao decu su nas izvodili da dočekamo, najvećeg sina naših naroda i narodnosti, druga Tita. Tu su bile obavezne bele kape sa crvenom petokrakom i svakako pionirske marame oko vrata. Normalno i zastavice…

Ako se dobro sećam, bio je to poslednji ispraćaj druga Tita, nakon posete Kraljevu. Plavi voz ispred uglancane železničke stanice… Po gradu se pronela vest da je i sam Tito, uočio taj ”taze” šminkeraj, pa je izgovorio onu čuvenu rečenicu: ”Au, bogamu, al ovde, sve, miriše na kreč…”.

Na železničkoj stanici opšta gužva, crven tepih, postrojena garda. Jedan železničar, koji, to verovatno i nije bio, sa belom lanenom krpom glanca sjajnu šipku na vratima voza. To je ona šipka koja uspravno stoji na ulaznim vratima vagona i služi, da se za nju putnici uhvate, kako bi lakše ušli u vagon. Onaj ”železničar” je dobrih pola sata trljao krpom šipku. Povremeno bi dunuo u to parče metala, pa opet nastavio da povlači lanenu krpu, gore – dole. I tako, sve dok se Tito, nije pojavio na onom crvenom tepihu.

A onda je on (mislim na Tita), gotovo mladalački, uleteo u vagon i nije ni dohvatio onu šipku.

Rade Velizarov Erac

Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.