UTISCI SA KRAJA MINULE GODINE

Nesumnjiv je doprinos učinjen u političkoj nauci, pri kraju prve četvrtine dvadeset i prvog veka. Ono što smo videli na proteklim izborima, ne možete naći kod Makijavelija, čak i ako „Vladaoca“ čitate , duboko između redova. Demokratija je i dalje ostala „vladavina naroda“, ali smo narod promenili u meri koja je dovoljna da se, u prestonici, opštini, gradu, i državi, ne pitate ništa. Jer, u deficitu svojih pristalica, koji bi im garantovali „ubedljivu pobedu“, vlast je našla spasonosno rešenje: oni iz Bosne će glasati u Beogradu, ovi iz Čačka će „ostvariti svoje pravo“ u Kraljevu, a onda će, u nekom sledećem izbornom ciklusu (ciRkusu), cela Srbija , glasati u Topoli. Tako će autokratija biti uništena, u korenu i baš tamo gde je, kao takva, nastala . Zato, nema mesta čuđenju, ako u onoj gužvi na izbornom mestu, konstatujete da nikog živog ne poznajete. Ne poznaju ni oni vas.

Naravno ni domicilno stanovništvo, nema veze sa onim narodom od ranije. Prekinut je genetski kod, pa onaj narod koji pamtite iz, recimo 96. godine, nema nikakve veze sa ovim današljim.

Jer, baba Miljojka, tu iz komšiluka, je kažu, potrošila četrnaest metara drva, grejući sobicu, veličine, tri puta tri metra. Po celu noć je ložila „smederevca“, čekajući da vidi, ko će koga da zajaše na „Pinkovoj Farmi“. Pred izbore joj vlast nadoknadila trošak sa dvadeset hiljada „pomoći za penzionere“. U protivnom bi glasala za Jovanu Jeremić, a Zmaj od Šipova bi bio kandidat za premijera. Ne daj Bože da ovo pročitaju, jer verujem da bi lista, već pomenute, na nekim sledećim izborima, ‘ladno odnela, celih dvadeset posto. Nije do nje, do naroda je.

Ovako, što reče jedan pezioner, koga uporno vrte na društvenim mrežama, citiram: „imam penziju dvadeset i dve hiljade, čekam pet godina da mi operišu koleno, ali sve mi je OBEZBEĐENO“… Zato, dok sam živ, podržavam Vučića“- završen citat.

Stranke koje imaju vekovnu tradiciju, svedene su na statističku grešku, pa se tako Ljuba Davidović (demokrata) i Nikola Pašić (radikal), prevrću u grobu, pri spoznaji da se Srbima, kao alternativa, nudi „Srce“ , „Ne davimo Beograd“ i „Kreni, pokreni“… I onda je problem da objasniš onima iz Vladičinog Hana ili Surdulice, kako je njihov interes da glasaju za „Ne davimo Beograd“. Što se „Srca“ tiče, mogli su da izaberu i neki drugi „organ“, recimo, jedan od dva reproduktivna. Jedino što afirmativan naziv ima „Pokret za preokret“, sa nazivom, samo i isključivo predodređenim za večnu opoziciju, jer što bi stvari „preokretali“ ako se vlasti dočepaju.,

Deintelektualizacija političke scene je više nego očigledna. Jer kad pogledaš one flajere sa slikama kandidata za odbornike vlasti, shvatiš da velika većina njih, nema školske drugove, te da legalnu diplomu ima tek po neki mašinbravar, kao predstavnik, davno izumrle, radničke klase. Ostali su „master menadžeri“ sa „Fabusa“, „Megatrenda“ ili univerziteta „Danica i Janićije Karić“. Nevolja je samo to, što intelekt oblikuje facu, pa kad pogledaš te njuške, shvatiš da im je poslednja pročitana knjiga „Družba Pere Kvržice“, eventualno „Orlovi rano lete“. Nepismen, a pokvaren, to je u politici postala dobitna kombinacija. I njima je lakše, jer niko ih ne zove na „susrete školskih drugova“, pa tako nemaju trošak.

Onaj intelektualni deo srpske javnosti je napravio udruženje „Proglas“, naivno verujući da se opštim izlaskom na izbore, može nadomestiti krađa, izborni inžinjering, pojava „političkih migranata za jednokratnu upotrebu“ i totalna blokada medija. Ili prostije, verovali su da vlast ne može, toliko da pokrade, te da će velika izlaznost garantovati pobedu. Ispostavilo se da „projekat“, nije uspeo u Beogradu (tu se najviše očekivalo), ali jeste u, sto puta manjem, Ljigu, gde su se potomci junaka sa Kolubare, drznuli da sami odlučuju o svojoj sudbini. Onda su shvatili da postoji nešto što se, u političkoj teoriji zove „postizborna krađa“ (primenjuje se onda kada ona „izborna“ ne daje željene rezultate). To je ono, kada vlast kupi „gotov proizvod“- jednog ili više odbornika, dakle, taman onoliko koliko im treba da oporave vlast i u Ljigu. Naravno, ni to ne može dugo da traje.

To da vlast „neguje“ opoziciju, po svojoj meri, najbolje se vidi u Kraljevu. Jer, u novijoj političkoj istoriji ovog grada, nijedan gradonačelnik (pre Terzića), nije sastavio ni pola mandata. Ovi, prethodni, su smenjivani, davali ostavke, prerano odlazili Bogu na istinu… Imenovani, ovakav kakav je, ulazi u treći mandat . U vremenu neke drugačije opozicije, ne bi sastavio ni tri meseca, a sa ovom opozicijom je na dobrom putu, da „sastavi“ dvanaest godina, što nikom nije uspelo, još od vremena, kada je Crni Đorđije zapalio Karanovac i porušio džamije (P.S. Kad smo već kod džamija, Đorđije je iste rušio, a sad, ponovo niču i to na teritoriji mesne zajednice „Centar“- na toj teritoriji je i zgrada gradske uprave, a „slučajno“ i oba romska naselja). Jer, nije ni bitna džamija… Bitno je da se , u krugu oko nje, podele paketi.

Prelomni momenat je kada oni koji nemaju facu za šljivovicu, požele da piju viski, upale „live“ i obrate se „pučanstvu“, predstavljajući sebe kao “budućeg gradonačelnika”. Onda oni, koji ih prate na društvenim mrežama, stave prst na čelo i gotovo nekontrolisano izuste: „E do ku*ca!“

Da stvar bude još gora, u kraljevačkoj vlasti će, zaslugom ovih prethodnih, biti i „standardni igrači“, koje smo gledali i u proteklih tridesetak godina: lažni četnici, instant komunisti, ražalovani policajci, komandiri omladinskih radnih akcija (jer „ORA, još uvek, nije fora“, ali jeste PUPS), kvitari, kondukteri, metaloglodači, dakle, oni koji vlast ispuštaju, samo kad ispuste dušu (a i tada ,za svaki slučaj, dva sata kasnije).

Tu će se „ nafilovati“ i „opozicija“ ( Ovi koji su preživeli „atentat“, zato što je atentator bio pijan, a i oni, koji nikako da objasne, gde je taj šalter, na kome se, običan građanin, može sagnuti i iznajmiti, u zakup, benzinske pumpe (u zemlji u kojoj su naftni derivati, najskuplji).

U kulturi će biti, ko i ranije. Sećamo se da su , pre par godina, jedni (vlast) organizovali izložbu o Slobodanu Peneziću Krcunu (Veće svinjarije, u danu predviđenom za klanje svinja – 29.novembar, nije bilo), a drugi (opzicija) su, nekako u isto vreme, promovisali film „Albanke su naše sestre“. Prost narod bi rekao: Je*o vas onaj ko vas sastavi !!!

A taj koji ih je sastavio, imao je velike muke i sad može, mirno, da se vrati u Priboj.

Poštovani građani, srećno vam ono što ste i do sada imali A čini mi se da tu sreće nema, niti će da bude.

Rade Velizarov Erac

Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.