Piše: Dragana Miljanić
Putuješ na miting SNS-a. “Naterali te”, “nisi mogao da izbegneš”. Tešiš se time da ćeš “samo” da odeš do Pančeva (ili bilo kog drugog grada), u društvu mučenika sličnih tebi, a posle ćeš da pobegneš negde na sladoled, i “niko neće znati”. Ali, ne lezi vraže…
Na zbornom mestu čeka te nekoliko pripadnika stranačkog obezbeđenja, kojima su drugovi organi već objasnili da će među prisutnim narodom biti i onih koje zabole uvo za miting, ali i kako se prema takvima ophoditi. Tada shvataš da nema ništa od sladoleda, koji je, nekako, ni sam ne znaš kako, odjednom postao personifikacija tvoje, uveliko zakržljale kičme. U tebi se najednom budi pravedni gnev, pa kažeš sebi: “E, nećeš ga majci”, i, na sopstveno iznenađenje, započinješ koškanje sa SNS kapoima. Koprcaš se i batrgaš, ali ne vredi. Ne možeš da izađeš iz začaranog kruga, jer je sila koja te sprečava da odeš, spremnija i odlučnija od tebe. Nekako uspevaš da im umakneš. Ni sam ne znaš kako. Ali, više ti nije do sladoleda… Setio si se da moraš da se vratiš kući sa istim onim ljudima sa kojima si autobusom i došao u Pančevo (ili neki drugi grad).
Nemaš para za taksi, a šefovima su kola već puna. Osećaj pravednog gneva se naglo stišava. Zamenjuje ga klasična “borba za opstanak”. Neki glas u tvojoj glavi ti poručuje da je ovo možda pravi trenutak da pozoveš vođu puta, onog Radeta što je šef smene u fabrici kablova u kojoj radiš ceo svoj radni vek. Rade se odmah javlja i umesto klasičnog pozdrava ti kaže: “Dobro, čoveče, pa gde si ti, ovi naši su poludeli što te nema!” Uviđaš tada da nisi samo “mali šraf u velikoj mašini”, jer je “neko, tamo gore”, primetio da te nema. Kroz glavu ti prolazi da u junu treba da dobiješ jubilarnu nagradu za 25 godina rada u firmi, a ta nagrada i nije tako mala “na ovu krizu”. Vraćaš se na skup i odmah tražiš Radeta. Jedva ga pronalaziš u masi zastavica i transparenata i kažeš mu: “Brate, ne pitaj me ništa, malopre mi sestra javila da je pašo im’o moždani.” U sebi se prekrstiš i pomisliš: “Oprosti mi Bože što moram ovako da lažem.” Rade ti, iznenađujuće mirno, kaže: “Sve je OK, pričaćemo sutra ujutru na sastanku sindikata”, i upućuje te da što pre zauzmeš svoje mesto. Jedva uspevaš da mu odgovoriš: “Dobro je ovo ispalo, baš je mnogo naroda došlo.”
Zatim uzimaš transparent na kome piše:
“NEĆEMO NOVI PETI OKTOBAR BEZ VUČIĆA”,i krećeš uzdignute glave među prve redove.
A kada posle dugog dana konačno dođeš kući, sa vrata kažeš ženi:
“26. opet idemo, j*b*ćemo im mamicu u Beogradu!”
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.