Dugalić: Nemam dara da budem ministar kulture

Mislim da niko nije nigde stigao pošavši od nepoverenja. Sve što je ikada urađeno, urađeno je sa verom u dobar ishod

Udruženje dramskih umetnika Srbije dobilo je novog predsednika. Nakon dva mandata, koliko je ovu instituciju vodio Vojislav Brajović, na njeno čelo došao je glumac Nebojša Dugalić, umetnik koji se u detinjstvu prvo zaljubio u slikarstvo, a onda, nakon predstave u Kraljevačkom pozorištu, krenuo putem kojim još uvek gazi, pritom osvajajući najviša priznanja.

U jednoj epizodi serije „Državni službenik“ gde je glumio šefa BIA, naš sagovornik kaže: „Idem da sprečim katastrofu!“ To nas je navelo da ga pitamo za planove u vezi sa radom Udruženja, kako će se založiti za kolege i da li se nada boljoj poziciji kulture kad se formira nova vlada.

Ko nam crta granice slobode?

Kod Dostojevskog postoji scena kada Dmitrij Karamazov odlazi kod Petra Iljiča i pita ga: „Umete li se Vi, Petre Iljiču, ukloniti?“ Na pitanje kako to misli Dmitrij odgovara: „Pa tako. Dati puta milom biću. A i mrskom isto tako dati puta, pa da ti mrsko milim postane.“ U sposobnosti da se svakome ,,da puta” leži ogromna snaga slobode. Sloboda svakoga dana traži novi jezik zato što svakoga dana sloboda ima nove izazove. Moram naučiti da razumem drugoga da bih mogao da ga volim. U suprotnom, neću ga moći voleti. Isto tako, moram ga voleti da bih ga razumeo. Ali kako voleti drugoga u svoj njegovoj nesavršenosti? To možemo tek kada shvatimo da u drugome čuči sve isto što i u nama.

Pre nekoliko godina izjavili ste kako ne biste voleli da budete ministar kulture. Da li ste promenili mišljenje?

Mislim da je za to potrebna vrsta dara koju ja ne posedujem. Ja više volim da se bavim iščitavanjem onih prostora koji me inspirišu. S druge strane, prihvatio sam se službe predsednika Udruženja dramskih umetnika Srbije jer mislim da nekada svoju snagu treba staviti i u službu zajedničkih interesa. Ukoliko vas zajednica prepoznaje kao svog reprezenta i ukoliko imate ideju kako biste te interese zastupali i ostvarili.

Veliki je spisak nadležnosti samog Udruženja. Koji su vaši zadaci i koje obaveze kao predsednika?

Ne bih voleo da bilo šta bude stvar mog diskrecionog prava, dakle da o bilo čemu odlučujem sam. Odmah sam želeo da se kroz Predsedništvo usaglasimo da odlučivanje bude zajednička kreativna aktivnost, gde ćemo jedni sa drugima kroz razgovor da dođemo do rešenja. Mislim da je, takođe, važno umrežavanje u više smerova. I prema ministarstvima, ne samo prema Ministarstvu kulture, i prema Gradskom sekretarijatu, ali i prema unutrašnjosti, od Pirota do Subotice. Trenutno je u toku formiranje Grupe poverenika, ljudi koji će iz pojedinih pozorišta biti konekcija sa Udruženjem. Tako ćemo moći da podelimo probleme i uradimo nešto za njih, da se pozabavimo jedni drugima. Trebalo bi uvek imati u vidu da nije dovoljan samo spisak lepih želja. Problemi moraju da se posmatraju i sa stanovišta realne rešivosti, kao i mogućih posledica po celinu, pa tek onda tražiti međurešenja.

Šta vidite kao svoj prvi zadatak?

Prvo bih želeo da stvorim dobru saradničku klimu, kako sa članovima Predsedništva Udruženja,  upravama pozorišta, nadležnim institucijama, kolegama iz unutrašnjosti, zaposlenima u Udruženju, tako i sa svim ostalim članovima. Samo ukoliko se udružimo u onome što je za dobrobit svih, moći ćemo nešto da postignemo.

Ima ozbiljnih pitanja kojima bi trebalo da se bavite, tu su zakoni?

Naravno, tu su statusna pitanja, Zakon o pozorištu, problem oko povraćaja imovine Udruženja i još mnogo toga drugog. Udruženje je pre Drugog svetskog rata imalo tri zgrade u centru Beograda. Od iznajmljivanja tih zgrada moglo je da finansira samostalno projekte, da pomaže aktivnije kolegama kojima je potrebna pomoć, da pomaže razne humanitarne akcije… Postojao je daleko širi spektar bavljenja i mogućnosti da budemo od koristi. Zakon o restituciji nije obuhvatio određene institucije, tako da su one ostale bez prava na zahtev za povraćaj. Naravno, ništa nije tako jednostavno, ali zaista verujem da se uz dobru volju uvek može učiniti više nego ništa.

Da li vam je na novoj funkciji čestitala ministarka kulture?

Nije još, ali ja je potpuno razumem. Kada bi čestitala svima kojima treba, njoj bi bio potreban  jedan mandat samo za to. Osim toga, takvo mesto je mesto odgovornosti i služenja. Čestitke su primerene samo ako neko nešto vredno uradi, a ja to još nisam stigao jer sam tek postavljen.

Hoćete li uskoro otići kod nje na razgovor?

Ja se nadam. Mislim da je važno da započnemo dijalog, da probamo da uradimo nešto zajedno.

Da li od nove vlade očekujete da će više pažnje obratiti na kulturu?

Očekujem.

Ceo tekst pročitajte na Nova ekonomija

Piše: Nina Savčić/ Nova ekonomija